… da produže vize!

Jun je mesec kada se u Srbiju vraćaju deca. Dok još imaju obavezu da produžavaju vize.

Na međunarodnom izlazlu srećemo prijatelje. Deca koja pristižu nas više i ne prepoznaju. Izlaze gorostasi iza onog neprovidnog stakla, nasmejani i uspravni. Ponosni na sebe. Gledaju pravo u oči. Sami su kupili kartu. Povratnu naravno.

Na parkinzima pred zgrade pristižu automobili pravo sa aerodroma i iz njih jedva-izlaze prerasla deca. Vuku velike kofere jedva se provlačeći kroz junski nabujalu živu ogradu. Prate ih roditelji i po neka sestra ili brat, oni svi bez kofera.

Pele već ima dvoje svršenih studenata kod kojih odlazi na venčanja, jednu koja još uvek dolazi na produžetke i još jednu koja čeka u niskom startu da odleti. Gospodin čovek. Uzdignute glave hoda. Na sigurnom su, rade, vole i dišu.

Nas roditelje i malu Lu, zaraza je sprečila da otputujemo na svečanu dodelu i bacanje kape. Zato se veliki Lu dobro potrudio i upisao dalje, tj. više, pa će opet biti prilike.

Kapu i ovu prvu diplomu, sve na latinskom i sa paketom ljubičastih i oranž konfeta, dobili smo poštom. Vize imamo, pare smo potrošili.

Jun je opet tu, mi smo i dalje tu, veliki Lu dolazi i dovodi Marg. Tara je već stigla, produžila vizu i za koji dan se vraća. Ogi dolazi i dovodi … ne znamo joj ime ali upoznaćemo … Sada nam samo ostaje da ih opet jedva-sačekamo.

Svakog drugog juna, dok još produžavaju vize.

Hvala im što postoje i što lete. Hrabra naša deca.