Da li je moguće biti još više zaljubljen u svoju decu? Da li je normalno, bolje da ne pitam.

Sedimo i na glas razmišljamo – kako smo ovo izveli?

Jer svakako da nismo baš mi mogli ovakve da ih napravimo.

Jer mi nismo nešto naročito posebni, a još manje uspešni.

Cici je otišao, pa se naša kriza poznih godina obrušila na Cicu. Tako po nekad samo dođemo u sobu i posmatramo je.

Posmatra i ona nas – niste vi normalni! Zašto nemam sasvim obične roditelje? One koji se izviču pa odu. Ovi stoje u mojoj sobi i obožavaju me. Weird 🤓

Dešava se da Cici pozove. Tada se gasi radio u kolima, mašina za veš, televizor … Pa se otimamo oko telefona. Ništa spikerfon, svako bi da dobije svoj deo njega.

Zatim se takmičimo ko ima više informacija.

Meni je rekla za istoriju. A ja znam šta je dobila iz matematike! Mene je pitala da ide na kej. Ali meni je rekla da je tebe pitala …

Jesi ti znala da ima trku u subotu? Jesam, rekao mi je još prošle nedelje! Kad putuje? Sutra, razgovarali smo danas!

Ništa im veliko nismo dali. Pa da li imamo prava da ih obožavamo?

Za svaki slučaj i bar krišom 👀

Hvala im što postoje.