Bilo je to jednog vetrovitog dana na Banovom brdu.

I kao što to obično biva, malo društvo je sedelo, ćaskalo, jelo i pilo, kada je kroz balkonska vrata elegantno ušetala ponosna golubica.

Golubica je imala malenu narukvicu na jednoj nozi (tačnije imala je nanogicu ali mi je ta reč postala ružna i odbojna poslednjih godina). Neki su se čudili, neki smejali. Bilo je predloga da je izbacimo i da je zadržimo. Ipak, ona je bila tako spokojna tu među nama. Kao da je u pravo vreme na pravom mestu.

Sutradan je Maja guglala, istraživala, okretala telefone. Golubica je srpski visokoletač (ili je ispravno srpska visokoletačica?), puštena nebu pod oblake čak u Smederevu, šezdesetak kilometara dalje od Banovog brda. Olujni vetar je omeo njen let i doneo je na pravo mesto u pravo vreme. Među prave ljude.

Šta rade kajsije u ovoj priči? Ništa što se tiče hepienda za golubicu. Osim što se ispostavilo da trener srpske visokoletačice (ili je ispravno srpskog visokoletača?) gaji kajsije, pa su pravi ljudi u pravo vreme dobili, u znak zahvalnosti, puno smederevskih kajsija. Za jelo i rakiju 😉

Jer da bi neobična priča mogla da postoji potrebni su neobični ljudi i isti takav golub.