… u spustu sa vrha Jahorine.

Radni naziv bi mogao biti – Veliki Lu i langlauf.

Veliki veslači iz još većeg Beograda su pred Božić i na Božić znali da otputuju na Jahorinu. Na pripreme.

Gde su trčali, vežbali, peli se i ko je imao i znao, vozili langlauf. Veliki Lu niti je znao niti je imao pa nismo ni brinuli. Ali nismo znali da veliki Lu planira da nauči! I to sam sebe 😯

Sećam se samo da smo sedeli bezbrižni, uljuljkani u svom neznanju. Na sigurnom je, na toplom je, sada su verovatno već i večerali … kada je zazvonio telefon.

Mamaaa

Izguglaj kako se koči na OVOME!

Iznajmio je Jeti i opremu i popeo se nekako na vrh Jahorine. Uveče, kada nema više ni skijaša ni spasilaca. I sada bi da siđe.

Sve je pod kontrolom, kaže, nemoj da paničiš, samo izguglaj i javi mi 😲

Tu se moje sećanje prekida. Ali s obzirom na to da je Lu uveliko otišao, pretpostavljam da sam izguglala kako se koči na tankim skijama za trčanje, koje nemaju fiksiranu petu i nikako nisu namenjene za spust sa vrha Jahorine.

Sećam se samo da smo ga dugo zatim zvali Jeti Šumadinac 🥶

Sada kada je otišao zovemo ga kratko Lav 😀