Fiksni izazov
Mala je imala celih devet kada smo u stan doneli fiksni. Nije da nam je trebao, ali jeste bio mnogo lep. Crn, težak, sa izvijenom slušalicom i opletenim kablom.
Pa što i da ga ne povežemo kad je već tu? I onako plaćamo 😖
Mala sedi pored, gleda, okreće … Šta je ovo?
To je fiksni telefon.
Molim!?
Stavim joj prstić u tri i pokažem kako da okrene broj. Ona izvadi prstić iz tri i ubaci pravo u nula. Pa obrne pola kruga i zameni prst. Ne moze jednim ceo krug 😱
Uspela je! Stigla je do kraja. Gleda me. Šta sad?
Sada pusti da se brojčanik vrati sam.
Da pustim!? Pa što sam ga okretala 😟 Gleda me u neverici ali ipak pusti. I šta sad?
Sada tako za svaki broj.
Vrti glavom, žali se sebi u bradu i kreće. Šeeeeeest, o ne opet nuuulaaa, nula je najgora …
Sofija! Konačno.
Zatim je mala slikala fiksni telefon, slala drugaricama koje su sve redom bile zaprepašćene neophodnošću okretanja brojeva iznova i iznova.
A onda nas je jedno neradno jutro probudila nesnosna buka.
Molim! Dobar dan, ja zovem iz … molim vas da mi odgovorite na par …
Od tog dana fiksni je opet postao skulptura. Na naše trostrano zadovoljstvo 😏 jer Lu je ipak otišao 😍
